Politička korektnost ratnu dramu ubija.

Očigledno da je A24 išao na sigurnu ruku pošto autori (producenti i režiser) filma nisu sigurni da li će demokrate ili republikanci pobediti na sledećim izborima. Pa u slučaju pobede republikanaca (čitaj Tramp) da mogu da izađu pred njih (njega) i kažu: „Jesmo mi u filmu ubili nekog američkog predsednika ali to nije ovaj vaaaaaš… Ma, neeee… To je neki drugi predsednik neke treće stranke… A jel možemo mi i dalje da podnosimo papire na šalteru za državne subvencije i poreske olakšice za filmove?“

Dakle, film govori o putovanju grupe novinara od Njujorka do Vašingtona kako bi uradili intervju sa predsednikom pre nego što ga pobunjeničke snage smaknu. Na tom putovanju oni se susreću sa grupama vojnika i neke sitne sukobe.

Meni je lično ovde bio problem politička postavka filma. Znamo da amerika ima dve stranke – Republikansku kojoj okuplja tradicionaliste i Demokrate koji okupljaju liberale, ali u filmu se ne iznose politički stavovi zaraćenih strana. Pošto film prati tok rata iz vizure jedne strane za koju nije baš sigurno da li pripada liberalnoj struji na osnovu političkih stavova, već više na osnovu nekih šarenih boja koje se pojavljuju pojedinim kadrovima filma. Čak su u jednoj sceni vojnici snajperisti ofarbani u dugine boje, samo mi nije jasno da li su se namerno tako ofarbali ili im je to od farbe zabavnog parka gde se scena dešava.

A u sledećoj sceni vidimo neku masovnu grobnicu sa civilima koje sahranjuju neki vojnici bez jasnih obeležja. Pomislili bismo da su nakolonjeni američkom (republikanskom) predsedniku, ali glavni vojnik nosi crvene naočare da bi podsećao na hipija, pa samim tim može biti liberal, ali ne mora biti.

Jasno je da su producenti išli na to da bude politički korektan film, da se ni jednoj strani ne zamere (u slučaju pobede na američkim izborima).

U filmu pobunjeničke snage čine udružene vojske Kalifornije i Teksasa. Ako pogledate rezultate američkih izbora videćete da republikanci (tradicionalisti) osvajaju Teksas još od 1980., a demokrate (liberali) osvajaju Kaliforniju još 1990.

Da sumiramo ukratko politički i ratni sukob u filmu: dve politički sukobljene strane i federalne države zajedničkim snagama kreću na Vašington. Pa kojoj onda stranci pripada predsednik Amerike u filmu?!?

Eto, kako su zbog političke korektnosti producenti banalizovali bitnu političku tematiku sukoba građanskog rata.

S druge strane, ako (pretpostavimo da) film prati tok građanskog rata sa strane liberala, očekivali bismo da autorska ekipa filma želi da liberalne vojnike predstavi kao humane, ali zapravo ih predstavlja suprotno u nekoliko scena – kao vojnike koji hladnokrvno ubijaju svoje protivnike kad su ranjeni ili zarobljeni. Dakle, ovim potezom su zadovoljene potrebe publike koju čine tradicionalisti (republikanci).

I na kraju, na osnovu scenografije u nekim scenama film ne odaje utisak da se radi o ratnim dešavanjima jer deluju sterilno, uredno, vojna vozila neizgrebana i nerabljena… Ratne uniforme ispeglane i fine.

Ne treba očekivati neki dubinski sadržaj od filma.

Jedino što je ostavilo utisak je promena na ženskim likovima. Iskusna i emotivno hladna ratna reporterka sa početka filma postaje emotivno nestabilna na samom kraju, dok druga mlađa, neiskusna i suviše emotivna sa početka na kraju postaje hladno profesionalna. I to je zapravo najzanimljivi aspekt filma gde vidimo prelaz likova iz jednog stanja u drugo. Dok se jedan lik rađa, drugi umire.

PS: Ova politička korektnost me podsetila na političku korektnost u filmu Tvorac (The Creator) gde se ne vidi jasan skubo između Amerike i Kine, a opet može da se nanjuši u vazduhu.